Nikola Čuturilo: ”Borba sa zidom između izvođača i publike”

Share Button

cutura1Dugih šest godina prošlo je od poslednjeg diskografskog oglašavanja Nikole Čuturila Čuture. Čutura je u međuvremenu svirao i stvarao, a kao rezultat nastao je album “Tu i Sad”, objavljen za PGP RTS, ali i dostupan za free download na stranicama TMM magazina. Više o novom izdanju, ali i nekim drugim stvarima pročitajte u redovima koji slede…

Novi album “Tu i Sad” nedavno je ugledao svetlo dana. Koliko se aktuelno izdanje razlikuje od tvojih prethodnih solo albuma, a koliko ima podudarnosti sa ranijim ostvarenjima?
”Tu i sad” je album malih muzičkih priča koje su nastajale posle “Nemira” 2006. Kada pravim muziku ili pišem stihove ne radim to sa predumišljajem. Kod mene je to uvek bilo tako, jer ja sam od onih gitarista koji svakodnevno sviraju da bi nešto izašlo, a ne puke vežbe radi. Nekada je to rif, nekad linija refrena, a mnogo puta ništa. Hoću da kažem da nikad nisam razmišljao kao, sad mi treba baš ovakva stvar, ajde da je napišem. Taj proces je u mom slučaju poprilično nesvestan i ja u njemu uživam sve ove godine i nadam se da će tako biti uvek. Samo snimanje je proteklo bez mnogo stresa, jer osim mladog Davida Micića koji je bio koproducent i koaranžer, kroz studio nije prošlo mnogo ljudi. Ovog puta koncept je bio takav da nisam imao potrebu da previše konfrontiram ideje jer bilo mi je sasvim jasno kakav zvuk želim, uostalom same numere su me i odvele do finalnog rezultata. Nisam, inače, merodavan da poredim svoje albume ali sigurno znam da je svaki rađen kao prvi i poslednji.

U muzičkom smislu ostao si veran nekom tvom autorskom viđenju rock / popa, možemo dodati tzv. starije škole. Koliko misliš da danas tvoja muzika može privući mlađu slušalačku populaciju, i po tvom mišljenju kojoj publici je “najviše” album posvećen / namenjen?
Od albuma do albuma ti se puniš informacijama, muzikom, stresom, strahovima i nadama. Lično uvek se obradujem kada čujem nečiji novi material koji je “zaista nov”. Kada bi se svaki put ponavljao bio bi sam sebi dosadan i patetičan. Zato i treba snimati i objavljivati onda kada misliš da si sam sa sobom napravio barem mali pomak, jer tada postoji razlog za album i on ima smisla. E sad, niko od nas ne može iz sopstvene kože i od toga ne treba bežati, samo “to nešto” treba negovati i zalivati. Toliko puta mi se na svirkama dogodi da neko bezobrazno mlad peva neku moju stvar da mi je bespredmetno da pričam o “ciljnoj grupi” ili uzrastu nekog ko prepoznaje moj rad. Ja sam blagosloven i presrećan da se u pedesetoj godini bavim ovim čim se bavim, i svako ko u mojim pesmama nađe bar deo sebe, moj je prijatelj.

Dugo si u poslu. Koji ti je period, odnosno dekada najviše prirasla srcu, i kada je bilo najteže, a kada lakše raditi? Da li su i tebi 80-e ostale u najboljem sećanju?
Najlepši period je ovaj trenutak sada, koliko god to nekome zvučalo suludo. Kada imaš iskustvo velikog gubitka onda znaš da već sutra možeš da ostaneš zauvek bez nečega ili ne daj Bože bez nekoga. Što pre to shvatiš živećeš lepše i intezivnije svaki dragoceni trenutak koji ti je dat. To i jeste poruka “Tu i sad”. Sve drugo su sećanja. Ja ih čuvam i negujem, ali im i ne dopustam da me uspavaju.

cutura 2Album otvara pesma “Beograde”. Možeš li reći nešto više o njoj, i koje pesme sa albuma bi još istakao, ili preporučio publici da na njih naročito obrati pažnju?
Da, albumotvara pesma “Beograde” za koju ste mi olakšali odgovor prethodnim pitanjem. ”Beograde” jeste miks sećanja i osvrta na prošla vremena, ali je u isto vreme i svest o prolaznosti života i o ovom trenutku. Nesto slično je i u pesmi “Budi se” (odgovor na “Voli me”) gde kažem: “Život je u svom prolazu, zgrabi ga što pre, zgrabi svoje dok smo tu”. ”Tu i sad” na neki način od pesme do pesme kaže da nemamo rezervni život a da toga često nismo svesni. Inače, neskromno preporučujem, naravno ko ima vremena i koga to zanima, slušanje albuma u celosti.

Šta slušaš od inostrane muzike, i kako bi uporedio iz nekog tvog ugla, dešavanja u svetu i kod nas?
To je uglavnom moja stara kolekcija ritam i bluesa sa kojom sam počeo i kojoj se stalno vraćam. To su opšta mesta od Robert Johnsona pa redom. Što se tiče recimo zadnje decenije najjači original mi je rad Radioheada, a koncertno Foo Fighters. Dugogodišnji boravak u Londonu mi je omogućio da čujem uživo većinu muzičara koje volim i to smatram svojom velikom privilegijom.

Na albumu se nalazi i song Pop Mašine “Sećanja”, koji ti već neko vreme izvodiš na koncertima, a takođe i kada su manifestacije posvećene Zoranu Božinoviću aktuelne. Osvrni se još jednom iz tvog ugla na karijeru Pop Mašine i njihovom eventualnom uticaju i značaju danas…
Pop Mašina je za kratko vreme svog postojanja ostavila neizbrisiv trag na muzičkoj sceni čitavog regiona kao i u srcima svih pravih ljubitelja zvuka koji Britanci zovu progressive rock. Gitara Zorana Božinovića kao i njegov glas bili su potpuno oslobođeni i furiozni. Bio je neprikosnoveni vladar pozornice, a privatno sušta suprotnost svemu tome. Skroman i gotovo nezainteresovan. Punili su novobeogradsku Halu sportova u vreme kada marketing još nije bio ni izmišljen. Zorana takođe pamtim sa trolejbuskog stajališta u Vojislava Ilića, tu sam ga često sretao i izgledao mi je kao spomenik. O ovome sam davno pričao i Džindžeru, Zoranovom bratu sa kojim sam dugo svirao a sa kojim delim gitarske deonice na obradi kompozicije “Sećanja”.

Na koji način planiraš promociju “Tu i sad” albuma, i da li je danas moguće da izvođač tvog profila održi makar približno onaj broj koncerata, koji se nekad u promotivne svrhe mogao “odraditi”?
Studijski rad je izvanredno iskustvo ako mu pristupaš iz iskrene želje i ljubavi da stvaraš nešto novo. Međutim, u studiju naravno možeš da staneš, imas priliku za popravkom ili izmenom bilo koje vrste. Koncert je nešto potpuno drugo. To je borba sa zidom između izvođača i publike i želja da se on razbije i da se zasluži poverenje i respekt. To se nikada ne završava jer svaki novi nastup je novi test, bez razlike da li sviraš u punoj dvorani ili nekolicini ljudi. Nekada se sviralo mnogo više nego danas i mnogo je uglavnom svima poznatih razloga zašto je to tako. Niko od nas ne može da bira vreme u kom živimo. Ono je samo tu i samo sad. Naravno da ću se potruditi na svaki uljudan način da zaslužim što je moguće više prilika za žive nastupe. Od skoro nastupamo kao kvintet i mnogo sam srećan kako to sve zvuči.

Da li posmatrajući svoju karijeru pogledom unazad, imaš nešto za čime žališ, ili misliš da si mogao drugačije uraditi, ili bi danas uradio drugačije, ako bi ti se ponovo ukazala prilika?
Kada sve podvučem mogu samo da budem zahvalan Bogu što sam tu gde sam i što radim to što radim. Neke stvari su mogle biti bolje, ali mnogo toga je moglo biti nezamislivo gore. Posle svih godina ja i dalje snimam albume, sviram koncerte, radim primenjenu muziku i nekako uspevam i da živim od toga. Živeti od nečega do čega ti je mnogo stalo i što neizmerno voliš je privilegija malobrojnih i ja sam toga odavno svestan i na tom daru zahvalan.

Izjava za kraj…
Pokušajte da zivite svoje snove i ne dajte da vas bilo šta u tome pokoleba.

Intervju: Branimir Lokner, Dragiša Radulović

Share Button