16x8x23x: “Mi se bavimo muzikom”

Share Button

16osam23_010Da li se neko još uvek seća pesama “Kifle s džemom”, “Miloš Šestić”, “Džek Trbosek”? Ako je odgovor potvrdan onda ste sigurno saznali da su na Long Night Festivalu, 16x8x23x ponovo okupili i održali povratnički koncert. Tom prilikom smo popričali sa frontmenom Vukom, o prošlosti benda i budućnosti.

Posle skoro 10 godina ponovo ste se oformili, vaš poslednji koncert i cd maxi izdanje izdato je 1999 godine, da li je ova postava sa tog poslednjeg izdanja i kakav je osećaj ponovo nastupiti posle toliko vremena?
Vuk: Ovo je postava koja je svirala od albuma “Prove(t)riti Glavu” i snimila “Drum i bus” singl. Osim mene svi drugi sviraju aktivno, Dragan svira u 5-6 bendova, on je svako veče na svirci, Acko je u Beču, 600 km odavde, on isto tamo ima 2-3 projekta i pušta muziku, Saša povremeno svira. Zajedno nismo bili na bini od decembra 1999., tako da je osećaj fenomenalan. Nadam se da je publika bila u prilici da uživa.

Da, reakcija publike je bila pozitivna na stare hitove “Kifle s džemom”, “Miloš Šestić”, mada čini mi se da niste svirali “Kanibalistički bluz”…
Svirali smo tu pesmu, ali nismo svirali “Džek Trbosek”, i još neke, ali kada imaš sat vremena ne možeš da odsviraš sve pesme. U suštini ovo je napravljen izbalansiran repertoar pošto smo mi snimili 29 pesama za devet godina koliko smo trajali. Na ta četiri izdanja zvuk je evoluirao, neke pesme moramo da sviramo jer smo dužni publici, i uvek gledamo da napravimo varijantu u kojoj će svi biti zadovoljni, da sviramo i novije stvari zbog ljudi koji su se kasnije priključili u celu priču.

16osam23_012Pošto je vaš kompletan rad reizdat na kompilaciji “Bubanj bas gitara i glas” da li imate planove da nastavite sa radom i ispromovišete izdanje širom Srbije?
Za deset-dvanaest godina nagomilalo se ideja, već imamo neke skice pesama, kompilacija je najava povratka. Mi smo imali tu nesreću da smo izdavali 90-tih, prvi maxi singl je izašao na vinilu, a prvi i drugi album su nažalost izašli samo na kasetama, iako je bilo dostupno ljudima, bilo je u malom tiražu i lošem kvalitetu zvuka, tako da smo se pobrinuli da sve remasterizujemo i da na dva diska zapakujemo kao dve celine tj. faze benda, prvi koji obuhvata prvi maxi singl i prvi album, a drugi disk, drugi album i drugi singl. Ovo je neko ispravljanje nepravde prema publici i najava nove diskografske avanture u koju uplovljavamo još ovog leta. U planu je dosta toga, ali ne bih da pričam o tome, da ne bude da smo urekli celu priču, ali mislim da je mnogo bolja stvar da se manje priča, a više radi, da opet iznenadimo publiku sa novim pesmama. U svakom slučaju sledeće nedelje snimićemo nekoliko video klipova, što možda zvuči ambiciozno, ali pošto je gitarista u Beču, iskoristićemo njegov boravak ovde da snimimo materijal, i preko leta nas možete očekivati da se koncertno aktiviramo.

Da li misliš da je sada bolja situacija nego 90-tih?
Čudna je situacija, lakše je doći do instrumenta i snimiti pesme, ali sa druge strane sama ta muzička demokratija je donela to da ti imaš poplavu snimaka i izdanja i da u tome svemu nema odgovarajućih snimaka da bi približio ljudima šta je kvalitetno. Ljudi su izgubili pojavom mp3 i propadanjem klasične diskografske industrije na mistifikaciji tog posla. 90-tih si jedva čekao da izađe izdanje, da dobiješ ruke u omot i da slušaš album, a sve drugo treba da domisliš. U ovo vreme sve je na klik do tebe, ukucaš ime na youtube i dođeš do kompletnog opusa. Mislim da je to ubilo malo tu draž i čini mi se da je rok postao klasična forma, jer pojavom ovih tribute bendova, postaje svejedno da li ti svira original ili dobra kopija. Kada često mnogo slušaš bend koji svira tuđu muziku gubiš želju da gledaš originalnog izvođača uživo. Sa jedne strane, lakše je u mnogim aspektima, ali sa druge strane ne postoji klasičan diskografski biznis, neke stvari nisu jasne kako funkcionišu, ono vreme je imalo gomilu mana, ali i prednosti, usotalom kao i ovo sada. Druga polovina 90-tih je bila najgora, jer su se publika i energija izgubili i nije se stvorilo nešto novo na našem podneblju gde se rapidno izgubilo interesovanje za rock, i nekako kao da smo izgubili tu bitku sa ljudima koji štancuju muziku za široke narodne mase.

Izgubilo se možda interesovanje kod publike, ali sada imamo mnogo više bendova…
Sa te strane je fantastično, to je uvek tako, u loša vremena negde energija se mora osloboditi. Imaš pojavu da gomila bendova koji su naše generacije i izdavali u vreme kada i mi, raspali se ’99, ’00, da su ponovo počeli da se okupljaju, jer su shvatili da koliko je ovde loše podnevlje za bavljenje tom muzikom, da je to jedina svetla stvar koju imaju u životima, pošto se ovde stvari rapidno pogoršavaju, mada to nije naša priča, mi se bavimo muzikom.

Ti si bio zadužen za dizajn sajta i letka programa za Long Play i Long Night Festival?
Radio sam dizajn Long Play-a u poslednjih 9 godina, šta god da vidite da organizuju najverovatnije sam dizajnirao ja. To je jedan od načina na kojem sam ostao u rok vodama, radio sam i neke omote ploča. Za Ramba Amadeusa “Bolje jedno vruće nego četiri ladna”, za opskurne bendove poput Potresa, trebao sam da radim za Rundeka ali se to nije realizovalo. U suštini radio sam za razne domaće bendove, ako me pozovu, čak i bez nadoknade.

U jednom starijem intervju iz 90-tih si rekao kako ti je veliki san da izdaš materijal benda na pločama, da li planirate nešto na tom planu?
To je i dalje nešto što je nama jako bitno. Sledeće godine je 20 godina benda, i ako sve bude kako planiramo, izdavaćemo albume u vinilnoj varijanti u ograničenom tiražu na 180 gramskom vinilu i ponudimo ljudima kojima je stalo do toga. Uskoro će i naš sajt biti gotov pa će ljudi moći da skinu snimke koji se nisu našli na dosadašnjim izdanjima, i da naruče majice i drugu robu i da naruče ploče kada se pojave. Sama ideja je da obradujemo ljude sa novim materijalom, a sa tim starim stvarima ćemo se baviti u etapama, svakako će se pojaviti na pločama kad tad.

Uzgred postoji ta zanimljiva priča u vezi imena benda koju si takođe pričao u tadašnjim intervjuima, da ste svaki album planirali da uradite sa brojkama u imenu, da je treći trebao da bude megalomanski poduhvat od 23 pesme.
Mi smo jedan megalomanski bend (smeh), mi u ogromnim količinama rasipamo energiju publici, i nadamo se da su oni u stanju da nam u istoj meri vrate. Uvek smo imali ideje koje nisu bile usko vezane za žanr, ako slušate svako izdanje, neki puritanci mogu da nam zamere da nam svaki album zvuči različito. Nekako očekujem od ljudi koji sviraju ceo život, da se razvijaju kao muzičari. I normalno je da bend raste sa svojom publikom i da na svakoj ploči pruži nešto novo. To je stvar koja možda nije omiljena kod publike, koja nešto zavoli i ne voli česte promene. Postoji i jedan deo publike koji voli da ga bend iznenadi sa svakom novom inkarnacijom, tako da eto, mi imamo novi logo, prvi je bio 16x8x23x, a nakon toga smo imali ŠESNAEST OSAM 23, a sada imamo 16 OSAM 23. Svaki od tih logotipa ilustruje fazu u razvoju benda. Nadam se da će stvari da se odvijaju kako želimo i planiramo i da ćemo sve ljude koji vole gitarski zvuk obradovati sa novom interpretacijom toga što nosi Bubanj bas gitara i glas.

Intervju: Kristian Hajder

Share Button