Nesalomivi: Jednostavnost blues-pop alhemije

Posle 20 godina neželjene muzičke hibernacije, jedan od najperspektivnjih bendova domaćeg power-popa sa kraja osamdesetih vratio se na scenu bolji i ubedljiviji nego ikada, nudeći zrelu, visprenu i atraktivnu rekapitulaciju nasleđa ranog britanskog ritma i bluza.

Na samom kraju čudnih, konfuznih i pretežno sumornih osamdesetih godina, u Beogradu biste teško mogli naći radio stanicu koja nije imala svoj dnevni set pesama Nesalomivih. Njihove pitke melodije i zarazni refreni, sasvim na tragu najvećih imena pop-rock žanra britanskih šezdesetih, danima vam nisu izlazili iz glave, poput nekih prisilnih mantri – a prividno detinjasti i pomalo luckasti optimizam koji je na sve strane zračio iz tekstova glavnog autora Aleksandra Đukića, jednako koliko i iz britke “Kinks-meet-Beatles” zvučne matrice, predstavljao je takoreći ultimativnu dozu zdravog eskapizma. Istovremeno, nijednom iole kultivisanom uhu nisu mogle promaći dubina i višeslojnost muzičkog izraza Nesalomivih, ispod čije je prijemčivosti ležalo čitavo mnoštvo arhetipnih idioma: od već naznačenih uticaja u krugu Davies-Lennon-McCartney-Harrison (i nazad), preko Vana Morrisona iz ranog perioda i energičnog dvojca Burdon – Price, pa sve do Jam-a, Grahama Parkera, Wreckless Erica i Elvisa Costella. Tako biste, recimo, imali neodoljiv utisak da je Đukićeva notorna “95-52–95″ (koja je, kao što možete i pogoditi, predstavljala pravu noćnu moru za sujetniji deo mlađe ženske populacije u prestonici) u stvari obrada nekog neobjašnjivo zapostavljenog snimka Kinksa, a opušteni i neodoljivi sving-pop zez “Ja imam ideju” zapravo verzija nepoznate pesme Vana Morrisona koja je čudnovatim slučajem izostala sa, recimo, “Blowing your mind” ili “Moondance” albuma. Ili, naprimer, “Anina slika” koja svojim melanholičnim i duboko emotivnim lejd-rege sazvučjem i dan danas može da izrodi krajnje ozbiljnu opkladu da je reč o zagubljenom biseru Elvisa Costella. I tako redom, sa virtuelno neograničenim mnoštvom referenci, ali uz skromnu završnu napomenu da je reč o srpskom bendu i originalnim pesmama! Sa ove vremenske distance, ne bi bilo preterano ustvrditi da je takvu eklektičku originalnost, ubedljivost i samosvesnost na tadašnjoj (urbanoj) pop-rock sceni kopneće SFRJ imala još samo novosadska Luna, koja je sa Nesalomivima skoro savršeno podelila posao na rekapitulaciji bazičnih idioma žanra. Naime, panonski “mesečari” su pokrivali onaj uslovno psihodelični, prekookeanski deo spektra (sa naglaskom na Zapadnu obalu), a Đuka & ekipa su se sa zapanjujućom lakoćom i umešnošću latili nadgradnje britanskog “power” nasleđa, uz tada ne previše eksplicitne ali svakako prisutne uticaje ranog ostrvskog ritma i bluza – pri čemu će se ova poslednja stavka pokazati ključnom za kreativnu budućnost benda. Uopšte ne sumnjam da bi oba tabora postigla ogroman komercijalni uspeh (i time verovatno izrodila čitavu plejadu bendova koji bi sledili njihovu kreativnu matricu) da nisu došle one jezive “olovne godine” koje su Srbiju u generalnom smislu vratile u muzički paleolit – a na duhovnom i moralnom planu uzrokovale regresiju na civilizacijsko-psihološki nivo kojem tek treba potražiti adekvatan patološki atribut.

Kako god bilo, od kraja osamdesetih i početka devedesetih razorene su sve vrednosti i svi parametri koji bi garantovali opstanak koliko-toliko autentične i konzistentne rock i pop-rock kulture, sa svim njenim (barem) osnovnim modalitetima, principima i vrednosnim kategorijama. Na tom potpuno devastiranom muzičkom “ground zero” terenu s početka devedesetih ništa se više nije moglo suprotstaviti apsolutnoj dominaciji mutantnog primitivističkog “folk-dens-treš” kvazi-popa i njegovog neopaganskog “glamura” ogrezlog u degutantnom hedonizmu pretcivilizacijskog tipa. Usudiću se na zaključak da je Aleksandar jedan od najvećih živih tragičara srpske pop-rock scene u protekle dve i po decenije. Čovek je tokom 80-ih osnovao dva sjajna benda – prvo, post-novotalasne TV Morone, jednu od najvećih nada cele alternativne YU scene tog perioda, a potom i Nesalomive; obe grupe je doveo do samog praga više nego zaslužene afirmacije, a onda u oba slučaja bio osujećen sticajem surovih okolnosti na koje nikako nije mogao da utiče. Početkom te decenije, TV Moroni su po kreativnom potencijalu i rastućem kult-statusu delili nezvaničnu “Next-Big-Thing” titulu sa tadašnjom Katarinom II Milana Mladenovića, sa kojom su u svim elementima bili barem “egal” – ali su zajedno sa svima ostalima iz tzv. “Novog Paket Aranžmana” naleteli na zid post-titoističkog kulturnog establišmenta, čija je učmala birokratska žabokrečina ždanovljevsko-gogoljevskog tipa bila neprelazna prepreka za proboj mladih, inteligentnih i kritički nastrojenih urbanih bendova. Izgrađena liberalna svest, visprenost i ciničan odmak, koje je ogromna većina tih mladih ljudi sasvim spontano i van svake ideološki ustrojene matrice iskazivala prema socijalno i istorijski perverznoj kardeljevskoj kvazi-utopiji vladajuće komunističke nomenklature, bili su od strane potonjih svesno i podsvesno percipirani kao provokacija, opstrukcija ili čak otvorena pretnja preživljavanju zaparloženog autoritarnog sistema – do guše ogrezlog u ketmansko mediokritetstvo, hipokriziju, nemoral, korupciju, manipulaciju i ideološki autizam. Tako je onaj beskrajno rigidni i nadasve paranoični “filter” aparatčika u strukturama koje su se bavile svetlom budućnošću takozvane “napredne” socijalističke omladine zapečatio sudbinu mnogih mladih bendova, među kojima su zasigurno bili i neki autentični jugoslovenski odgovori na Nick Cave & The Bad Seeds, Gang Of Four, Joy Division, Bauhaus, The Mission, Simple Minds, The Smiths, Talking Heads, R.E.M, Violent Femmes, Dream Syndicate, Giant Sand i druge najuticajnije bendove koji su obeležili taj period (bilo da su u njemu nastali ili doživeli komercijalnu satisfakciju). Ali, to je bila tek početna faza “Zone Sumraka” … U novom i fatalnom navratu loše karme, u prvoj polovini devedesetih, Nesalomivi i svi njihovi ispisnici bili su suočeni sa potpunim raspadom bazičnog sistema vrednosti, što je celu oblast kulture načinilo taocem hipertrofiranog ruralnog (tačnije, neo-ruralnog) šovinističkog pandemonijuma – u čijem histeričnom i militantnom primitivizmu, naravno, nije moglo biti mesta ni za kakav autentični urbani rock idiom, o kakvoj god da je vrsti izraza reč. Drugim rečima, buka i bes oslobođenog kolektivnog Ida potisnuli su na opskurnu marginu ne samo svaki oblik izvornog rock senzibiliteta, nego i samu duhovnu konstelaciju kojoj on pripada – što je celoj toj ionako mučnoj i depresivnoj priči dalo još i jezivi predznak tragičnosti. Posledice gledamo danas, u punoj “raskoši” neograničenog primitivizma, pećinskog hedonizma, egoizma, grabeža, pohlepe, licemerja i nemorala svih vrsta, do “hipnoze” masovnog konzumentskog konformizma i bezočne medijske manipulacije.

Ali, srećom, tu nije bio kraj naše priče. Kada je 2008. godine gradom diskretno prozujala informacija da su Nesalomivi ponovo aktivni, to je zazvučalo kao izvanredna vest – već i u kontekstu proste činjenice da takvu muziku ponovo možete čuti uživo, odnosno da je neko ipak imao dovoljno hrabrosti i-ili ludosti pa da se time bavi danas u zemlji Srbiji. Međutim, još intrigantnijom se pokazala informacija da su Aleksandar i njegovi “True Believersi” napravili zaokret ka blues korenima, što je obećavalo opaku “nevolju”. Sama zamisao o sintezi njihove dokazane pop-melodičnosti sa tvrdim i “prljavim” zvukom ranog britanskog Ritma-i-Bluza unapred je stvarala žmarce. Uopšte ne morate biti prosečni srednjovečni blues fan da biste po neumoljivoj logici krštenice tu vrstu muzike tek od nekog životnog doba doživljavali kao moćnu audio “mandalu” jungovskog tipa iz koje, kada jednom u nju zaista uđete, više uopšte nemate nameru da izlazite. Danas i ovde, puno eskapističko zadovoljstvo predstavlja svaka živa svirka bazirana na kompetentnim obradama bluz standarda – a da se i ne govori o prilici da čujete bend koji ima dovoljno kuraži da se upusti u originalnu sintezu na tragu verovatno najinventivnijeg, najuzbudljivijeg i najvažnijeg perioda u istoriji savremene muzike. Nastupi novih Nesalomivih i njihov CD “Isti onaj dečak” pokazali su da je takvo nešto sasvim izvodljivo, odnosno da se rađa srpska varijanta britkog “Blues-popa”, koja je već po definiciji tog žanra velika retkost i na mnogo širem muzičkom prostoru. U stvari, odvažnost i samosvest koje su Nesalomivi demonstrirali u riskantnom objedinjavanju te dve forme samo potvrđuju da je Blues doista jedini muzički izraz koji dopušta najšire moguće prožimanje sa bilo kojim drugim oblikom (soulom, fankom, popom, hard-rokom, progresivom, džezom, etno-zvukom, itd.), a da ne gubi baš ništa od svog “primordijalnog” magnetizma. Naprotiv! Mnogo je papira potrošeno u uzaludnim pokušajima da se objasni taj magični “sinergizam”, ali mislim da uopšte nema potrebe ići dalje od sjajne Hookerove pesme “Blues is the healer”, kojom je poreklo i dejstvo te čudesne muzike na krajnje jednostavan način naznačeno kao atribut Sveprisutnosti nečeg Višeg, Potpunijeg i Savršenijeg … O kojem, naravno, ne možemo da spekulišemo, ali ga možemo prihvatiti punim srcem.

A Nesalomivi su upravo to i učinili, bacivši se u neizvesni poduhvat celim srcem i celom dušom, sa entuzijazmom i posvećenošću koji se graniče sa iracionalnim. Upravo onako kako se to u Britaniji radilo početkom šezdesetih – i što u nekim aspektima poseduje gotovo sablasnu saobraznost sa današnjom Srbijom. Možda je najbolje objašnjenje za neverovatni fanatizam i eksplozivnu inventivnost ranog ostrvskog Ritma-i-Bluza dao upravo Van Morrison, koji je u svom klasičnom mizantropskom i nabusitom stilu ocenio da u celoj priči nema baš nikakve fame i nikakve “mitologije” – jer su se svi bendovi u to upustili jednostavno zato da ne bi poludeli! Neko bi verovatno rekao da je to slavni “Van The Man” u svom notornom elementu, ali vrlo sličnu analizu stvari naći ćete i u sjajnoj Claptonovoj autobiografiji, kao i autorizovanim prisećanjima nekih vrlo kompetentnih likova kao što su John Mayall, Alexis Korner, Eric Burdon, Chas Chandler, Jeff Beck, Jimmy Page, Mick Fleetwood ili Keith Richards. Kako god bilo, nisam baš sasvim siguran da ta paralela ne sadrži baš nikakve reference na ovdašnje prilike … I baš iz tog razloga imponuje takoreći suluda odlučnost da se Ovde i Danas drznički prihvatite kreativne revalorizacije nasleđa takvih imena kao što su Yardbirds, Animals, Them ili Small Faces, ali i već dobrano zaboravljenih bendova kao što su Pretty Things, Creation, Attack, Paramounts, Manfred Mann, Downliners Sect, Remo Four, itd. No, zašto da ne? Čak i najpovršniji poznavaoci Bluesa i Rocka nipošto se neće usuditi da negiraju činjenicu da i muzika i značenjski “kod” svih tih bendova i autora u široj kulturološkoj dimenziji predstavljaju sastavni (i veoma bitan!) deo jednog moćnog arhetipa, starog već skoro ceo vek. A uopšte ne morate biti jungovski fanatik da biste znali da sa arhetipovima nema šale i da to nisu okamenjene matrice van vremena i prostora, već vrlo aktivni proto-principi koji determinišu i način percepcije stvari i konkretne forme delovanja odnosno izražavanja. Dakle, ako ono što se do kraja šezdesetih sa ove strane Atlantika zvalo “Rhythm & Blues” uzmete kao živ, aktivan i delotvoran arhetip, tj. kao najpozitivniju moguću matricu prepunu energije, vitalnosti i virtuelno neograničenih mogućnosti za sinteze i nadgradnje – onda će jedine limitirajuće faktore predstavljati vaš sopstveni talenat, entuzijazam i muzička erudicija. A Nesalomivi nimalo ne oskudevaju ni na jednom od tih aspekata. U stvari, čini se da im je upravo Blues kao daleko najinspirativniji, najkreativniji i najobuhvatniji arhetip savremene muzike dao onaj ključni “alhemijski” sastojak koji je njihov originalni i inventivni pop-rock senzibilitet oplemenio, obogatio i transformisao do nivoa sinteze kakva na ovim prostorima nije viđena još od pojave Partibrejkersa, kao “garažnog” modusa te lude R&B magije.

Aleksandrove pesme “Lutam”, “Sve što mi treba”, “Bio sam opljačkan” ili “Pismo” bi po svakoj logici morale da postanu instant klasici novog srpskog “root” talasa: tvrda i moćna Yardbirds/ Them matrica nadgrađena rafiniranim kratkim pasažima koji, kada ih slušate uživo, na momente neodoljivo podsećaju na rani Cream ili Ten Years After (pre nego što su Clapton i Lee počeli da provode čitave astralne nedelje “kampujući” po meandrima jedne jedine pesme). A u središtu te optimalno svedene strukture su pop-refreni u najboljoj tradiciji britanske škole iz druge polovine 60-ih i s kraja 70-ih. Posebna priča su pesme iz ranijeg perioda Nesalomivih, od kojih je većina prošla kroz suptilni rearanžman kako bi se prirodno uklopila u roots-R&B sazvučje novog materijala. Đuki i drugarima to nije predstavljalo ni najmanji problem, upravo zbog toga što je njihov pop senzibilitet zasnovan na britanskom “power” nasleđu šezdesetih – čija je bazična “infrastruktura”, naravno, do guše natopljena bluz i R&B atributima. Kada čujete kako danas zvuče “Anina slika”, “Tvoj sutrašnji drug”, “Svaki dan je istorija”, “Tebi dajem sve”, “Obećanja”, “Život je lepši nego san” ili “Dani posle kiše”, ne možete a da ne budete zaprepašćeni činjenicom da se radio sfera još nije usijala od tih zapaljivih napeva – isto koliko je nemoguće da ne budete zgranuti faktom da upravo tu u vašem komšiluku postoji srpska verzija “Revolvera” ili “Roger The Engineera” (i to u formatu duplog albuma !) koja još čeka da bude snimljena u celosti. A ako svemu tome dodate i šmekerske obrade elegantno odabranih blues standarda (npr. „Ako imaš novac“, u kojoj je otkačeni i “raspršeni” Big Bill Broonzy ukroćen na sofisticirani grinovsko-mejelovski način), onda niste daleko od pomisli da prisustvujete surovoj demonstraciji moći jednog vanserijskog benda koji je već odavno morao da puni velike prostore i na Internetu izaziva potrese merene Rihterovom magnitudom. … Last but not least, već i sam trio format Nesalomivih budi neke krajnje značajne reference za svakog boljeg poznavaoca Blues-Rocka, i to ne samo kao nadgradnja činjenice da je reč o profesionalno izvrsnim muzičarima. Bojan Vulin je gitarista koji sasvim dobro shvata prirodu esencijalne blues jednačine zvane „Less Is More“ : ergo, da samo jednostavnost izraza vodi zaposedanju onog najdubljeg, najuzvišenijeg i najobuhvatnijeg sloja te čudesne muzike. U tom kontekstu, očigledno je da se on u sve većoj meri inspiriše ultimativnim primerom Petera Greena, čoveka koji je kroz Blues razgovarao sa Svevišnjim (i vice versa), genijalnog šamana bluz-gitare koji je toj vrsti muzike bukvalno otvorio “treće oko” i podario joj astralnu dimenziju otvorenosti za sve zamislive sinteze, sa podjednako magičnim rezultatom za svaku od njih. Aleksandar Đukić je basista koji svoj instrument shvata kao drugu gitaru u bendu – što nije nimalo čudno, s obzirom na to da je u prethodnim muzičkim inkarnacijama svojih bendova i imao ulogu glavnog gitarskog oslonca. Za bend koji je de fakto blues trio, to predstavlja ogromnu prednost u kreiranju “betonski” postojane i istovremeno bogate zvučne arhitekture. I naravno, tu je i “Treći Čovek”, pouzdani bubnjar Branko Popović koji svojim opuštenim i jednostavnim pristupom u maniru veličanstvenog uzora mr.Wattsa stvara armiranu ritmičku bazu i nijednom ne upada u zamku smaračke pirotehnike kojoj su tako samodopadno skloni mnogi „udarači“ u modalitetu Rock ili Blues-Rock trija (pre svega, zbog nemogućnosti da prevaziđu višak sujete i-ili nepotreban imperativ mehanički shvaćene zvučne simetrije).

Pretpostavljam da je hendikep kada deklarisani blues fan piše o istim takvim fanovima koji su krenuli da (o, iznenađenja !) sviraju Pogađate-Već-Šta, ali ni uz najveću zamislivu kritičarsku distancu ja ovim momcima DOISTA ne mogu da pronađem nikakvu zamerku. Osim, možda, da gunđam zbog toga što nisu pokušali da se reaktiviraju mnogo ranije. Ogromno priznanje zaslužuju već zbog hrabrosti i donkihotovske ustrajnosti da u ovakvoj zemlji i u ovakvom trenutku sviraju TAKVU muziku. S druge strane, priznanje im sledi i zbog odvažnosti da se upuste u revitalizaciju i autorsko redefinisanje žanra koji već decenijama čami na margini muzičkog establišmenta kao navodno “prevaziđen”, “retro” ili čak “arhivski” modus. Međutim, Nesalomivi jasno dokazuju da je originalni anglosaksonski Ritam-i-Bluz krajnje vitalan, fleksibilan i samoregenerišući muzički izraz koji dopušta mnoštvo novih sinteza, od kojih svaka samo dodatno pojačava onaj autentični i isceljujući karakter Osnovnog Arhetipa. Ali, do te čudesnosti se ne stiže tako što biste stajali van Bluesa pa se onda sa “kreativne distance” bavili žanrovskom sintezom, sve očekujući da će vas neka iznenadna kosmička “konjukcija” privesti izvoru tajne muzičke alhemije koju su dosegli veliki uzori. Upravo je suprotno! Jer, Blues je alhemija već PO SEBI i svaka uspela sinteza ga čini još mističnijim i još “zaumnijim”, odnosno još bližim onome Višem u nama. Ako je to sazvučje Duše (a kategorički je nemoguće da nam Robert Johnson, Muddy Waters, John Lee Hooker, Otis Spann, Peter Green, Roy Buchanan ili Ronnie Earl ne dolaze upravo odatle!) onda mu se samo treba prepustiti, do kraja i sa Dobrom Verom. Nesalomivi su bili dovoljno pametni da upravo to učine i još vam ponude prečicu – i zato nema nijednog razloga da im se prvom prilikom ne pridružite.

Miroljub Nikolić
novinar Međunarodnog Radija Srbije