Zlatko (Griva): “Ne jedri se bez vetra u jedrima”

Godine 1982. Zlatko Karavla osnovao je sastav Griva, čiji je prvi album objavljen već sledeće 1983. Danas, trideset godina posle Zlatko i dalje ima snage i motiva da se bavi muzikom. U razgovoru sa njim dotakli smo kako same početke grupe, tako i današnje vreme koje Zlatko u potpunosti razume, shvata i prihvata.

Griva ove godine slavi tridesetogodišnjicu od osnivanja. Tokom svih godina kroz postavu grupe prodefilovalo je puno muzičara, odsvirano dosta koncerata, objavljeno četiri albuma… Kako ti posmatraš period od osnivanja do danas? Da li se sećaš kako je tačno došlo do osnivanja Grive?
Trideset godina je dugačak vremenski period, ali meni je prošao kao tren. Kada svaki put snimaš za drugu diskografsku kuću i sa drugim ekipom, to ti ne da da se opustiš. Ako se život shvati kao avantura, onda ili izazoveš sudbinu na dvoboj, ili ostaneš kod kuće. Da bi se postigao cilj treba biti uporan i verovati kada niko ne veruje. Muzika je moja pubertetska ljubav i kao svake velike ljubavi donese gomilu lepih i ružnih momenata. Kad pogledam taj put koji sam prošao, on više liči na ove naše gradske ulice. I da sam imao malo pameti, verovatno bih neke rupe zaobišao. Ipak, muzika je moj život i ne znam kako bih bez nje. Griva nije bila grupa školskih drugara ili prijatelja iz kvarta, nego pažljivo odabranih muzičara čiji se profil savršeno uklapao u ram koji sam imao u glavi. Zahvaljujući ljudima koji su prepoznali Grivin potencijal, uspeh je vrlo brzo došao. Brže nego što sam očekivao. Imali smo i sreće i našli se u pravo vreme na pravom mestu. Kako su se menjali muzičari tako je Griva sazrevala I napredovala. Svako je od njih doneo nešto novo. To više nije bio deo moga hira, nego putovanje koje je nudilo nove izazove i uzbuđenja. Koncerti su bili ono za šta je Griva kao stvorena. Stalno smo bili u pokretu i kada bi ušli u studio da snimamo, želeo sam da budemo brzi I efikasni, jer pravi život tih pesama je bio na sceni.

Poslednjih nekoliko godina više puta si u svom Novom Sadu nastupao sam, ili uz simboličnu izvođačku pratnju. Kakva imaš iskustva iz takvih koncertnih događaja i na kakvu si reakciju publike nailazio?
Svirati samo sa jednim ili dva muzičara na bini je izazov za svakog izvođača. Preneti energiju i emociju u skromnijim izvođačkim uslovima i ostvariti dobru komunikaciju sa publikom je stalno preispitivanje svojih vrednosti. Ja imam neopisivu potrebu za tim. Svaka greška se primeti, ali je komunikacija direktnija i mogućnost improvizovanja veća. Često sam tako nastupao gotovo bez ijedne probe, želeći da emocija bude uverljiva i neponovljiva. Publika je važan faktor i sastavni deo celog performansa i sjajno je kada postanu deo orkestra. Svakom muzičaru je to inspiracija da da sve od sebe.

Kada se osvrneš unazad na period druge polovine 80-ih godina, kada je bend bio i najaktivniji, da li misliš da ste tada kao bend mogli više da postignete, no što ste zapravo ostvarili, i čega se iz tog perioda najkristalnije sećaš u pozitivnom kontekstu?
Ja mislim da drugom polovinom ’80- tih, kada je Yu rok scena dostizala svoj izvođački i izdavački procvat, niko nije slutio da par godina kasnije neće biti ni R’n’R, a ni države. Tada sam još mislio da je samo nebo granica i da je vreme pred nama. Griva je imala puno živih nastupa. Zamerali su nam što nismo češće objavljivali izdanja, ali radili smo onako kako smo osećali i tempom koji nam je odgovarao. (Kažu da vojvođani sve rade “natenane“, jer vole da uživaju u svakom trenutku.) Da li je Griva mogla više? Naravno da da. Imala je sve preduslove za to. Napraviti promotivni koncert u Novom Sadu 1988 godine pred 10.000 ljudi, je dobar pokazatelj, a to je i danas nedostižni cilj za mnoge. Mi smo bili spremni, po svim osnovama, ali ne i okolnosti kao i vreme koje je nadolazilo.

Danas su česti reunioni starijih sastava. Ti si takođe najavio koncerte u Beogradu i Novom Sadu. Imaš li u planu da Griva aktivno nastavi sa radom ili?
Slušajući našu muzičku scenu steknem utisak da smo svi mi iz te generacije olako i rano posustali i predali muziku u pogrešne ruke. Raduje me kada vidim svoje kolege da još ulažu snagu da nešto poprave. Možda je došlo vreme da se svi bendovi iz ’80-ih, probude iz dvadesetogodišnje hibernacije. Iza sebe imaju veliku kilometražu i očuvane pesme, koje su izdržale sve katastrofe. Da li ćemo aktivno raditi, više nije stvar naše odluke, nego okolnosti. Ne jedri se bez vetra u jedrima. Ako je muzika moj život, a definitivno jeste, onda bih voleo da sviramo dok god možemo. Griva nije svirala u Beogradu punih 25 godina i odavno želim da napravimo koncert koji će se dugo pamtiti. Beograd je postao svetski muzički centar, gde se mešaju različiti muzički pravci i verujem da iako se beogradska publika dosta promenila, još uvek ima onih koji znaju da se dobro provode uz dobri stari Yu rok.

Da li ti je neki sastav novije generacije sa ovih prostora zapao za oko?
Fasciniran sam novim muzičkim snagama. Imao sam prilike slušati dosta grupa a mnogi mi šalju svoje snimke. Ali najviše me privlači živa svirka na kojoj se jako dobro može da doživi svaki bend. Uglavnom su svi sjajno usvirani, tehnički doterani i jasno definisanog profila. Mnogo su napredniji od naše generacije, jer im je nova tehnologija dala mogućnost da brže sakupljaju prave informacije. Jedina moja zamerka je što ima malo autorskog rada.Na žalost, ne ide im na ruku ni to što mediji nisu zainteresovani, pa se za mnoge gotovo nije ni čulo, ali to ne treba da bude stvar koja će ih obeshrabriti. Ne bih izdvajao ni jednu grupu pojedinačno, jer sa mnogima jako dobro saradjujem, pa ne bi bilo fer, nego želim da im poručim da budu istrajni i da se daju maksimalno, jer samo se tako stiže do cilja.

Na koji način posmatraš gotovo neizostavnu pojavu downloadovanja albuma i zamiranje objavljivanja izdanja na fizičkim nosačima zvuka? Kakav imaš odnos prema pomenutoj pojavi, i da li si razmišljao da tvoj i tvog benda novi album ponudiš kao opciju slobodnog preuzimanja putem Interneta?
Nova vremena donose nova pravila igre. Tehnologija je nezamislivo napredovala i ko zna šta će još iznedriti. I nemam ništa protiv. Treba se pomiriti sa činjenicom da će fizički nosači zvuka ostati samo uspomena. Sa jedne strane, budući da pripadam generaciji koja je izdavala ploče, a to nije bilo lako, bude mi žao što nije ostalo tako, a sa druge strane ovo je neka druga utakmica u kojoj je još teže pobediti, ali možda još uzbudljivija učestvovati. Internet nam daje mogućnost da se lakše i slobodnije izražavamo. Autori sada ostaju vlasnici svojih dela i mogu da ih prodaju ili poklanjaju, jer su sami svoji izdavači i promoteri. Za diskografske kuće je to ozbiljan problem, ali ne vidim da je to loše za muzičare, jer oni nikad nisu zarađivali od tiraža. Sada je teže nametnuti pesmu slušaocu i to nas vraća na sam početak, kada je samo ono što je vredelo pronalazilo put do publike. Nisam siguran ni da će televizija opstati, ako se pod hitno ne transformiše. Dakle budućnost je u globalnoj mreži, a gde to vodi verovatno, niko ne može ni da nasluti. Na Youtube ima dosta naših pesama i vidim da na njih pozitivno reaguju i nove generacije, što motiviše.

Koji su neposredni planovi grupe Griva i kako glasi Tvoja odjavna reč?
Žive nastupe još uvek ništa ne može da zameni, tako da ćemo svirati kad god i dok god budemo to želeli. Imamo i plan za snimanje. Prenećemo opremu u jednu vikendicu na Fruškoj gori i u prirodnom ambijentu i kao nekad, snimati, opušteno, jer više nemamo gde da žurimo. Maštam da negde izvan grada kupimo plac, izgradimo objekat, gde ćemo stalno svirati i gde nam mogu dolaziti svi koji vole muziku. Neko mesto gde možemo da pravimo naše festivale, predavanja, promocije, tribine i druženja. Odjavna reč bi bila: Treba slušati svoje srce, svoj nemir i želje i nikad ne prestati se igrati.

Intervju: Branimir Lokner i Dragiša Radulović