In Memoriam: intervju sa Nikolom Karaklajićem

Nikola Karaklajić (24. februar1926. – 17. decembar 2008.)

Intervju sa Nikolom Karaklajićem, rađen za potrebe emisije “Gramofon” radija Požega, 8. juna 2006. godine, objavljen u knjizi “Gramofonske priče” (Liber, Beograd 2010.) autora Gorana Živanovića.

Nikola Karaklajić je doajen našeg rock novinarstva, ali i internacionalni šahovski majstor, čovek koji je bio urednik i voditelj najpopularnijih radio emisija – Sastanak u 9 i 5 i Veče uz radio, a koje su takođe pod svojim okriljem organizovale mnoge naše rock manifestacije. Zato mi je i posebno zadovoljstvo da ga večeras pozdravim. Gospodine Karaklajiću, dobro veče.

Dobro veče i kako ste!

Ovo je pozdrav uz koji sam odrastao i vrlo mi je drago da ga nakon toliko vremena ponovo čujem. I kod nas je, uostalom kao i u mnogim drugim zemljama, rock’n’roll došao tiho ili kako neki vole da kažu, niotkuda. Koje su to godine kada se moglo naslutiti da je na pragu nešto potpuno novo, a vezano je za muziku o kojoj ovde govorimo?
To je bila 1961. godina. U to vreme je Radio Beograd imao dva programa. Prvi, celodnevni i drugi program koji je išao četvrtkom i nedeljom, pa se onda smatralo da taj drugi program može da emituje i neke malo lakše sadržaje. Tako se dogodilo, nakon što je jedna emisija bila ugašena, da se razmišlja kako u naredna tri meseca popuniti program dok se ne stvori neka nova. I tako sam ja uskočio sa idejom Sastanka u 9 i 5. To je bila nedelja pre podne, u devet sati su bile vesti a nakon toga slobodno vreme u trajanju od 55 minuta. Ja sam došao na ideju da mi napravimo jedan mali muzički automat koji ima mesta za deset ploča, a koje će to ploče biti, odlučivali su slušaoci. To je bilo revolucionarno u to vreme, znate. Mislilo se da slušaoci ne smeju da utiču na program radija. Radio treba da vaspitava, po teoriji našeg muzičkog urednika. Međutim prošvercovali smo se nekako.

Presudan momenat je verovatno bio kada su naši ljudi počeli donositi ploče iz inostranstva. To je bio jedini način da se ta muzika čuje.
Pa jeste! U to vreme ovde uopšte nije bilo moguće kupiti neku inostranu ploču. Izuzetak je bilo vreme kada se održavao festival u San Remu. Posle toga su nakon desetak dana stizale ploče. I to su bile jedine inostrane ploče, koje su mogle tako brzo da se nabave. S druge strane ljudi su obično slušali strane radio programe, pre svega Radio Luxembourg koji je subotom u ponoć emitovao neku svoju Top Twenty listu. To se tada slušalo ali nije moglo ni da se snima, jer nije bilo magnetofona u to vreme.

Je li tačno da je Aleksandar Korać iz inostranstva doneo prvu ploču sastava The Beatles, koja će potom biti emitovana na Radio Beogradu? Vi ste čovek koji je prvi zavrteo legendarne “Bube” na talasima Radio Beograda?
Da, to je tačno. Bila je to pesma Love Me Do! Pošto ploče u to vreme ovde nisu mogle da se nabave, onda su nekako donošene iz inostranstva. Ali u to vreme je bilo dosta teško putovati u inostranstvo. U tom smislu sportisti su bili najpovlašćeniji, jer su odlazili na utakmice. Naravno, to su bili mlađi ljudi koji su voleli takvu muziku, pa su sa sobom donosili takve stvari. I ja sam ih na neki način navikao da kada se vrate sa puta, dođu do nas i da te ploče, slušamo zajedno. Tako je Korać, koji je bio naš redovni slušalac, jednog dana došao i rekao mi: “Hajde da čuješ jednu grupu, zovu se The Beatles, ne znam šta to znači. Gledao sam u rečnik, tamo piše da su to neke bube, no bilo ko da su, evo ja prognoziram da će o njima tek da se čuje”.

Tako je rekao?
Da!

Dobro. Znači ako se u privatnim kolekcijama i našla po neka ploča te nove muzike, na elektronskim medijima toga nije bila. Za Vas, međutim, važi činjenica da ste uveli, ugurali, kako god, rock’n’roll na radio talase, ali i na sve druge medije. Ipak, zbog specifičnosti tog vremena trebalo je biti veoma mudar i uz to veliki diplomata za tako nešto?
E to što ste rekli uveli, može se zameniti glagolom prokrijumčarili. Ja sam bio urednik programa za mlade. Naravno, tu su onda dolazili mladi ljudi koji su se bavili raznim granama umetnosti: pesnici su čitali svoje pesme, po školama su bile dramske sekcije koje opet na radiju izvedu neku radio dramu, pa se tu pojavila i muzika. Samo što se ta muzika razlikovala od oficijelne. Pojavila se električna gitara kao jedan revolucionarni instrument. Jer posle toga se i zaista dogodila revolucija. Prvo muzička, pa socijalna, pa modna, tako da je ta generacija donela mnogo novog.

Interesantna priča mi je bila kako ste vi napravili onu brigadu Najbolji drugovi?
A to! Znate, bilo je i protivnika te muzike, tih rokera i gitara. Ljudi koji su imali loše mišljenje o toj generaciji, koja eto samo svira, ništa ne radi. Ja sam onda u emisiji emitovao jedan intervju u kojem jedan stariji čovek kaže: “Ama slušaj, šta se mlatiš sa tim rokerima! Njima da daš u ruke lopatu, ne bi znali šta sa njom da rade”. Ja to sve tako pustim i naravno ubrzo stigne reakcija mladih slušalaca: “Kaži ti tom matorom, ovo pa ono” … – počnu sebe da brane. A ja onda kažem: “E pa, znate šta, vi ste čoveka nagradili a niste osporili njegov argument. A njegov argument je da vi ne biste znali šta da radite s lopatom”. “Nije tačno” – opet će oni. “E dobro – kažem. Ako nije tačno, hajde to i dokažemo pa da napravimo jednu radnu brigadu i da im na licu mesta pokažemo kako to izgleda”.

Naravno, u toj brigadi mnogi su znali i da sviraju?
Da, da! Došli oni sa svojim instrumentima, većinom gitarama. Pa onda možete misliti kakve su bile one naše brigadirske večeri. Oko logorskih vatri nije bilo mesto da se stane. Radili smo tada u jednom kruševačkom naselju.

Čini se da se sve iz korena promenilo kada se ovde na našim prostorima saznalo za The Shadows. Do tada, ipak nije bilo takve “eksplozije”. Izvodjači kao što su Chubby Checker, Everly Brothers i sl. ovde su dotakli tek nekolicinu?
Pa jeste! U to vreme koje Vi pominjete jazz je bio dosta slušaniji. Pojavio se onda Chuck Berry, blues, pa razni klaviristi. Sve su to bile dodirne tačke. Nego bi li Vi meni dali jedan minut da nešto ispričam?

Svakako, izvolite.
Hteo sam da kažem da je moj prvi susret sa muzičarima iz Požege bio 1971. godine. Tada sam pisao za razne novine, između ostalih i za Ilustrovanu politiku. Tu sam dobio celu stranu i pisao sam o novoj muzici. Tako sam u jednom broju napisao pregled o 1971. Godini u kome sam čitaoce obavestio da je Rod Stewart izabran za pevača godine. Na istoj strani sam objavio fotografiju grupe “Kano i kompanija”. Tu sam napisao da je to jedan od malobrojnih sastava iz tog kraja, koji je nastao spajanjem ranijih članova grupe “Gimnazijalci” i jednog bezimenog sastava. Sviraju uglavnom na igrankama, pretežno underground, mada imaju i sopstvenih kompozicija. Članovi su: Dragan Leontijević (20 god.), vokalni solista i gitarista; Zoran Mićović (17 god.), ritam gitara; Rade Đorđević (17 god.), gitara; Dragan Marjanović (17 god.), bas gitara i Nenad Tančić, bubnjevi i vokal. Nekada su to, eto bili sedamnestogodišnjaci, a danas su gospoda u godinama. No da se vratim Vašem pitanju. Rekoh da se pojavila gitara kao revolucionarni instrument,a prvi muzički film koji se kod nas pojavio sa tom muzikom bio je, “Mi mladi”! Kod nas je to tako prevedeno, a u originalu se zvao “The Young Ones”. Tu je Cliff Richard igrao glavnu ulogu i naravno grupa The Shadows. To je stvarno izgledalo bajno na onom širokom platnu. U boji, muzika stereo, tako da je to moralo ostaviti utisak na onu mladu generaciju koja je slušala ili se bavila muzikom. Kod muzičkog odbora Radio Beograda ja sam to upotrebio kao argument: Klasična muzika zahteva klavir kao instrument. Tu je opet potrebna prostorija gde će on da stoji, a naši uslovi življenja nisu bili tako sjajni. Postojali su zajednički stanovi itd. Možete onda shvatiti šta znači imati gitaru u jednoj studenskoj sobi ispod kreveta. To je potpuna demokratizacija muzike, govorio sam.

Kad rekoste – gitara. Problem nabavke instrumenata u to vreme je, čini se, bio nepremostiv?
Naravno! Tu su uglavnom roditelji imali glavnu ulogu. U Zlatnim dečacima bas gitaru je recimo svirao onaj Vili Brajević, a njegov otac je bio general. On je iskukao od oca da mu negde nabavi instrument, i on je jednom došao sa Fender gitarom i pojačalom.

Davne 1962. u okviru programa Mladi za mlade u čuvenoj Euridici nastupali su Zlatni dečaci! Oni su se predhodno zvali Tigrovi. Međutim, Vi ste im bili kum i predložili novo ime.
Jeste. Oni su bili učenici Četrnaeste beogradske gimnazije koja je bila otprilike na 200 metara od Euridike, u Molerovoj ulici. I tako odem kod direktorke gimnazije da se raspitam o njima, pošto ih mi lansiramo preko radija, pa da barem znamo kakvi su đaci, da nemaju kečeve i slično. Međutim direktorka, mislim da se zvala Stojanka, kaže: “U, zlatna su to deca”! Ja pomislim, dali ste mi dobru ideju. Vratim se i kažem: “Evo i vaša direktorka kaže da ste zlatna deca, pa budite onda Zlatni dečaci”! Međutim, oni se baš nisu složili sa tim: “Kako to Zlatni dečaci? Pa mi imamo već šesnaest godina”. Ja ih onda ubeđujem, pa im kažem da to mnogo bolje zvuči kada se prevede na engleski, pa bude Golden Boys! I tako pristanu na promenu imena.

Zahvaljujući činjenici da ste bili priznati šahista, niste propustili priliku da odlazeći u Britaniju pohvatate neke veze, a prilikom igranja sledećeg turnira uspeli ste da Zlatne dečake prošvercujete kao mlade šahiste i da im tamo organizujete nastup.
To je bila čudna slučajnost. To su bili tradicionalni uskršnji turniri, na jugu Engleske kraj Brightona u Bognor Redgis-u. Tu je bilo više od stotinu šahista okupljeno, a novinari su redovno pratili te turnire. Pošto sam ja te 1962. god. vodio, onda su uvek hteli da razgovaraju samnom. Međutim, dogodilo se da sam ja jednog dana prekinuo partiju, pa sam uveče trebao da je nastavim. Pogodi se da je to bila subota, kada je išla čuvena emisija “Veče u Londonskom paladijumu”, sa puno muzike itd. Na moju molbu, sudija na turniru mi odobri da prekinutu partiju nastavim sutradan pre podne umesto te veceri i ja odem da gledam tu emisiju. To je jako zainteresovalo tamošnje novinare i oni napišu: “Šahista napustio turnir da bi gledao televiziju”, što suštinski nije bilo tačno, ali oni stave takav naslov. Mislio sam da to sve okrenem na šalu, međutim posle dva dana dobijem pismo od te TV stanice, u kojem oni kažu da im je drago što mi se sviđa njihova emisija i da li sam zainteresovan da budem njihov gost sledeće subote. Naravno, ko bi to propustio? Tokom intervjua voditelj me pita o Jugoslaviji i da li smo čili za The Shadows! Ja kažem: “Pa molim vas – kako ne! Ne samo da smo čuli za njih nego imamo i mi naše Beatles-e i Shadows-e”. “Nije moguće” – kaže voditelj – “to prvi put čujem. Vi ste ipak zemlja iza gvozdene zavese”! To je bio jedan izraz koji je delio Istočnu i Zapadnu Evropu. Ja njemu kažem: “Pa znate šta. Ako mi znamo sve o vašim grupama, a vi o našim ne znate ništa, ko onda ima štete od te zavese”. Međutim organizator je bio jako zadovoljan što je dobio još veći publicitet na i onako gledanoj emisiji i predloži mi da za sledeći turnir iduće godine dovedem jednu grupu koja će se predstaviti njihovim gledaocima.

Vi ste sa sobom poveli Zlatne dečake ali ste ih prijavili kao šahiste.
Pa prvo su se oni prijavili kao muzičari i tražili vize. Međutim, Englezi su bili jako strogi, naročito to njihovo muzičko udruženje, koje nije tek tako dozvoljavalo strancima da održavaju koncerte po Engleskoj i tako ih odbijaju. Potom ja napišem pismo onom organizatoru koji ih onda pozove kao šahiste, jer se viza u tom slučaju mnogo lakše dobijala. Naravno, Zlatni dečaci su poneli i instrumente i u tamošnjim klubovima su bili jako dobro primljeni. Boba Stefanović je bio pevač i znao je napamet ceo repertoat Cliff-a Richard-a i kada krenu, publika se prosto istopi. Autograme je tamošnjim devojkama potpisivao na telu, po koži. Onda se one po tri dana ne peru ne bi li sačuvale Bobin potpis(smeh).

Vaša emisija Veče uz radio, uz koju sam i sam odrastao i onaj čuveni pozdrav koji ste i večeras na početku ovog razgovora rekli, zaista mi puno znači i vraća me u neko sasvim drugo vreme. Ta emisija za nas slušaoce bila je mnogo više od pukog slušanja radija. Bio je to program uz koji smo i voleli i tugovali, uz koji smo odrastali, uz koji smo postajali bolji ljudi učeći sve ono što je tada za našu budućnost bilo najvažnije.
To ste tako lepo rekli da ja prosto ne bih imao da dodam nijednu reč. Sve je tačno to što ste rekli. To je bilo više od jedne emisije, to je bilo stvaranje drugarstva putem radio talasa, negovanje prijateljstva. Mi smo čak imali i neki album prijateljstva, tako se zvao. To je bio upitnik koji su popunjavali slušaoci sa nekim osnovnim pitanjima i odgovorima. Navedu boju očiju, razred, muziku koju slušaju, knjigu koju čitaju i tako smo spajali te popunjene upitnike tamo gde je to bilo moguće, tragajući za istim ili sličnim osobinama devojke i mladića. Oni bi se potom međusobno dopisivali i stvarana su zaista duga i iskrena prijateljstva. Čak se dogodilo da sam bio i kum u jednom takvom slučaju koji se završio brakom. Devojka je bila sa Novog Beograda, a momak iz Bileće.

Ispričajte nešto našim slušaocima o Molerovoj 33. O nastanku čuvenog Dadova i Euridike!
To je bila privatna kuća koja je nakon rata nacionalizovana, pa je tu zgradu dobio Komitet omladine Vračara. Delatnost na opštini Vračar bila je raznovrsna, pa su se tu okupljali oni koji su želeli da se bave pisanjem, znači postojao je književni kružok, potom pozorišno – dramska sekcija. Njen zvanični naziv je bio Dramski atelje Doma omladine Vračar. Kad poređate prva slova reči onda ispadne DADOV! Danas je Dadov već čuveno pozorište sa dugom tradicijom, ali prvi koraci su bili tamo. Tu je postojala jedna fina bašta koja je mogla da se uredi, tako da može da sedne jedno stotinak ljudi. Na tom mestu su počeli da se okupljaju muzičari. Prvo je izvođen lakši jazz, pošto je Vlada Vučković okupio neki malo ozbiljniji sastav za tu priliku. Kasnije je dozvoljavao da i klinci odsviraju jedan blok od 10-15 minuta. Tada su se grupe zvale VIS-ovi odnosno, vokalno instrumentalni sastavi.

Od toga je počelo.
Da. Tako je počelo.

Ako se ne varam Vi ste već načeli 9. deceniju života, no ne predajete se tako lako i uglavnom ste posvećeni šahu.
Pa tako je. Baš sam u februaru proslavio 80. rođendan. Lepa cifra. Međutim nekako sam ostao… da ne kažem mlad… ali podmlađen na taj način jer sam se družio sa mlađom generacijom i voleo ono što oni vole. Ta muzika koja je toliko mnogo doprinela našem raspoloženju još uvek me prati i prisutna je.

Recite mi za sam kraj ovog razgovora. Ako bi trebalo da izdvojite jedan po Vama najvažniji album ex-Yu rock scene, koji bi to bio?
To ne mogu. Pazite, slušanje muzike vezuje uz sebe i uspomene na događaje. Znači nije važna samo čista muzika nego i ono okolo što se dešavalo. Sećam se jednog studenta koji je u ferijalnom kampu u Baškoj vodi sreo jednu devojku koja se zvala Marina. I sad, oni sede na obali, noć, gledaju zvezde, a tamo preko neki orkestar svira upravo pesmu “Marina”. I on sad naravno, vezuje tu melodiju za ime te devojke, za događaje te večeri itd. I kada njega pitate koja je najlepša pesma na svetu, on će reći – nesumnjivo je “Marina”! Ali to je tako za njega, za druge možda nije. Tako da sam i ja vrlo mnogo muzike slušao, birao šta će da se emituje, pravio glasanja i zaista ima puno toga.

Evo, gotovo da smo sve vreme pričali o muzici koja je stvarana 60-ih i početkom 70-tih godina. Da li je ta muzika koja se svirala u Beogradu i u celoj zemlji, približavala našu zemlju svetu i faktički ni po čemu se nismo ni razlikovali od ostalog dela Evrope?
Kako da ne! Tu skoro u našem glavnom gradu Muzej Beograda je pravio izložbu o Beogradu 60-ih. Tu je upotrebljeno sve što se tada dešavalo, uključujući i muziku. Pravljene su večeri muzike tog vremena, pa sam i ja tu nešto pričao o tome. Kada je Radio Beograd počeo da emituje tu muziku preko svojih talasa, odjednom je počeo da dobija slušaoce u okolnim zemljama. U Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj. Tako da je postao neki balkanski Radio Luxembourg. Ono što mi danas pokušavamo… da uđemo u Evropu… mi smo tamo već bili. Jer kod nas su gostovali… šta znam… Rita Pavone tamo na Tašmajdanu, Ella Fitzerald, Louis Armstrong… čitav niz svetskih imena. Znači sve smo to mi već videli i čuli. Sada je to malo drugačije, naravno. Ipak, verujem da ova mlada generacija može da nam zavidi, kada im pričamo kako smo mi provodili našu mladost.

Imate li nešto za sam kraj razgovora, što bi želeli da kažete, a ja Vas nisam pitao?
Pa imam! Kad me neko pita za recept boljeg života, ja kažem, treba poslušati Beatles-e koji pevaju All You Need Is Love! Znači, sve što ti treba je ljubav!

Intervju: Goran Živanović

Fotografija preuzeta sa www.modli.rs