Praktični saveti i opšta mesta

Dobro, prešli smo veliki put – od toga kakvi pojedinci su potrebni za bavljenje muzikom, preko toga ima li smisla baviti se istom u zemlji Srbiji (a da niste politički opredljeni i aktivni), do toga kakve reakcije ljudi možete očekivati na ono što iskomponujete. Ovaj članak će se, stoga, osvrnuti na samo pravljenje muzike! Doduše, da se odmah ogradim, neće se raditi o tome kakav pravac treba da se svira i kako treba da se komponuje već na onaj bazični deo koji stoji iza svakog benda, pre nego što se odvaži da snimi nešto ili da nastupi negde – sviranje, studio i oprema.

Dakle, sviranje. Ovde ćemo se pozabaviti samo opštim stvarima koje su zajedničke za sve muzičare i neke specifične koje se tiču uloge instrumenata u bendu – u najopštijim crtama (neće se ulaziti u teoriju sviranja bubnjeva, na primer). Pre svega, sviranje instrumenta zahteva konstantno vežbanje! Ima jedna izreka koja najbolje opisuje odnos muzičara prema instrumentu – „ti njega zaboravi na jedan dan, instrument će tebe zaboraviti na dva dana“. Drugim rečima, šta god da svirate traži se kontinuitet vežbanja. Šta spada u vežbanje (sem vežbi iz udžbenika, sa youtube-a, kad vam profesor vašeg instrumenta zada da nešto naučite i slično)? Prvo, tu spada vežbanje kući, pa na probi i onda na svirci. Da pojasnim. Sva 3 oblika vežbi su podjednako bitni i jedan bez drugog ne mogu, naročito onog bazičnog – kući! Međutim, ako želite da svirate u bendu koji nastupa morate da vežbate na probi (dakle, kada su svi instrumenti u igri) i naročito na svirkama jer one su neophodne kako bi stekli iskistvo da svirate u nekontrolisanim uslovima kakvih nema u studiu ili kod kuće. Oni koji imaju kilometražu u živim svirkama, znaju šta sve može krenuti naopako (pukne žica, crkne pojačalo, ne čujete sem bubnja ništa jer ne postoji monitoring, tonac je loš, oprema na kojoj se svira je loša, bina je premala, bina je prevelika i tako dalje) i koliko je svaka svirka priča za sebe. Dakle, prvo vežbanje kući, pa sa bendom u studiu i naposletku, na živim svirkama gde stičete iskustvo koje postaje jako bitno u daljem bavljenju muzikom.

Što se tiče samog vežbanja, u smislu da li da uzimam časove od profesionalca, upišem muzičku školu ili da učim sa interneta? Po meni, najbolje bi bilo da se počne sa muzičkom školom ili časovima kod profesionalaca (najviše zbog osnova muzičke teorije koji su univerzalni za sve instrumente i pravilnog sviranja dotičnog instrumenta), pa onda da se kombinuje sa klipovima sa interneta. Razlog je vrlo prost, ako imate dobru bazu znanja (kuća se gradi od temelja) onda ćete lako da učite od nekog sa neta (čak i kad su u pitanju komplikovani instrumentalni pasaži). Treba uvek imati na umu sledeću činjenicu – profesionalci koji vam pokazuju lekcije na internetu iste te lekcije nisu učili sa neta već od svojih profesora! Za to postoji dobro objašnjenje – klip sa interneta vas neće ispravljati i ukazivati vam gde grešite.

E sad, kad se nalazite na probi (pod uslovom da vežbate kući i da bar imate pristojan nivo sviranja svog instrumenta), na šta treba obratiti pažnju? Prvo, oprema samog studia kojeg iznajmljujete (pod uslovom da nemate svoj privatni studio, što je uvek najbolja opcija) treba da bude pristojna i održavana, kao i sam studio (čist, uredan, sa grejanjem i klimom po mogućstvu). Drugo, kontinuitet vežbanja u tom studiu je veoma bitan (ista stvar kao i sa vežbanjem kući), naročito ako niste skup profesionalnih muzičara. Ovo je najčešća greška koju prave bendovi koji nisu sastavljeni od profesionalaca – kampanjsko vežbanje kod kuće i probe pred samu svirku rezultiraju vrlo napetim i nesigurnim sviranjem, dok kod onih koji imaju kontinuitet je ova pojava vrlo slabo izražena, ako je i uopšte.

Što se tiče opreme na kojoj svirate – jako bitan element! Prvo što treba da se zna, bavljenje muzikom je skup hobi. Zašto? Zato što i ovde važi pravilo – koliko para, toliko muzike tj koliko date para za instrument, takav će te kvalitet i dobiti. E sad, ne treba se odmah zaletati i kupovati najskuplju gitaru, a znate da svirate „Smoke on the water“ i dva akorda, pride. Budite mudri u odabiru instrumenta i gledajte da ga prilagodite svom trenutnom nivou sviranja, a ako ste sigurni da želite da se bavite muzikom onda kupite kvalitetnije instrumente jer će vas to naterati da podignete svoj kvalitet sviranja na nivo koji taj instrument zaslužuje. Što se tiče bubnjara, to je posebna kategorija jer je njihova oprema najskuplja! Da ne bude sve ovo samo puko filozofiranje (kome sam sklon), evo par praktičnih saveta koji redosledom da kupujete opremu (najpraktičniji način):

a) ako ste bubnjar – doboš, pedala, činele (hajhet, kreš,rajd) ne neophodno ovim redom ali ovo su najbitniji elementi, pa zatim stalci za činele i na kraju samo „drvo“ (bas bubanj i timpani); dinamika kupovine zavisi pre svega od količine para; palice se podrazumevaju;

b) ako ste gitarista – gitara (kvalitetnije su od 500 evra pa naviše), pa onda pojačalo (malo kućno, za vežbanje i veće, za nastupe); pojačalo može biti combo (pojačalo i kutija spojeni u jedno, jeftinija varijanta) ili odvojeno od same razglasne kutije što je svakako skuplja ali i kvalitetnija varijanta; što se tiče pedala i procesora, njih treba uglaviti između kupovine gitare i pojačala (osnovni set za gitaru), zavisno od zvuka kakvog želite ali ne treba preterivati u njima jer dva najvažnija momenta su dobra gitara i dobro pojačalo!

v) ako ste basista – bass gitara (kvalitetnije su od 500 evra pa naviše), pa onda pojačalo; ista stvar sa pojačalima kao i kod gitarista ali što se tiče procesora i pedala, oni nisu neophodni za sviranje već zavise isključivo od vašeg ukusa i zvuka koji želite da imate;

g) ako ste pevač – lični mikrofon (najstandardniji je Shure Beta 58, što se tiče odnosa kvaliteta i cene), stalak za mikrofon i kablovi (opcionalno);

d) ako ste klavijaturista – pitajte kolegu klavijaturistu jer sam sa istima imao malo dodira, naročito po pitanju njihovih instrumenata, tako da nisam uopšte kompetentan da dajem bilo kakve savete;

To bi bilo to za ovaj put, a sledeći članak će se osvrnuti na to kako podići sviranje bend na viši nivo (kako da zvučite kao monolitna celina), kako se spremiti za snimanje albuma/ep-a, da li uzeti producenta ili ne, koliko para izdvojiti za snimanje i slično. Do sledećeg članka, pozdrav svim čitaocima TMM magazina i moje kolumne!

Stefan Radojković
član grupe Rain Delay

Stefan Radojković: Nešto (iz)vanredno
Stefan Radojković: Srećno skakutanje po mukama (part I)
Stefan Radojković: Srećno skakutanje po mukama (part II)
Stefan Radojković: Bez muzike, život bi bio greška (F. Niče)